Šta raditi kada dete ima noćne more?

Kada se dete probudi uplašeno, plače i šta god da mu kažete, ono dugo ne može da se smiri, to pre svega pogađa vas kao roditelja jer, najteže je kada vam dete pati, a vi ne znate kako da mu pomognete.

Mnogim roditeljima dečje noćne more ne deluju ozbiljno, dok se to ne desi njihovom detetu.

Tada shvate da ne pomaže „Smiri se“ i „Nemaš čega da se plašiš“, jer dete se već uplašilo. I to je ostavilo traga.

Noćne more kod dece nisu samo prolazne slike u snu.

Za njih, to je stvarnije nego što možete da zamislite, zato što njihov mozak još ne razlikuje da li se nešto događa „u stvarnosti“ ili u snu.

Zato je posebno važno znati ne samo šta da kažete, već i kako da stvarno budete prisutni, kao oslonac i svetlo u mraku, sve dok traje nešto što detetu deluje kao pretnja.

Danas pričamo o tome kako da prepoznate da dete ima noćne more, šta ih najčešće izaziva, kako da reagujete kad se to dogodi i kako da pomognete svom detetu da se oseća sigurno kada legne u krevet.

Jer nije poenta samo u tome da prestane da sanja loše snove, već da, i kada se to desi, zna da ste tu kada mu je najpotrebnije.

Kako prepoznati da dete ima noćne more?

Noćne more se obično javljaju u drugoj polovini noći, kada san postaje dublji i REM faza dominira.

U praksi to izgleda ovako: dete se probudi naglo, uznemireno je, zove vas, uplašeno je i zbunjeno. Možda vam ispriča šta je sanjalo.

Često to budu čudovišta, odvajanje od vas, gubitak igračke, padanje ili neka „strašna“ osoba. Može plakati, ali zna gde je, zna ko ste vi i traži kontakt.

Važno je razlikovati ovo od noćnih strahova ili noćnog terora, kada dete deluje budno, ali zapravo nije. Ako vas dete gleda, priča i traži da ostanete, najverovatnije se radi o noćnoj mori.

Koji su najčešći uzroci noćnih mora kod dece?

Noćne more nisu slučajna pojava. Uglavnom, one su posledica toga što dete pokušava da emocionalno obradi ono što se mu se dešavalo tokom dana.

Nekada su to očigledne situacije, poput nečega što je dete videlo ili doživelo, a ponekad uzrok nije odmah vidljiv roditelju.

Kako biste što bolje mogli da pomognete detetu da se izbori sa stresom izazvanim ružnim snovima, važno je da imate u vidu najčešće faktore koji ih izazivaju.

Psihološki faktori

Detetov mozak je neprekidno aktivan, i danju i noću. Dok spavaju, deca pokušavaju da procesuiraju događaje, emocije i misli koje su doživela. Ako je dete imalo naporan dan, bilo pod stresom, pretrpano utiscima, ili je osetilo nelagodu zbog promene, to se lako može reflektovati kroz san.

Na primer:

• Dete koje čuje razgovor odraslih o nečemu zabrinjavajućem, ali ne razume celu sliku, može to pretočiti u noćnu moru sa apstraktnim elementima.
• Ako se roditelji često svađaju, dete može to doživeti kao ličnu nesigurnost i imati ponavljajuće snove o „opasnosti“, čudovištima ili gubitku.
• Promena rutine (polazak u vrtić, dolazak novog člana porodice, odlazak roditelja na put) može kod deteta izazvati osećaj da gubi kontrolu, što se kroz san izražava kroz gubitak, bežanje, padanje ili odvajanje.

Za dete, te slike nisu „samo san“. Njegovo telo i um reaguju kao da je to stvarno, zato je noćna mora toliko uznemirujuća.

Spoljni uticaji i okruženje

Na dečji san utiče sve što se dešava oko njih, pa čak i ono što roditelj ne doživi kao značajno.

Gledanje crtaća sa brzom radnjom, zastrašujućim scenama (ili scenama koje objektivno nisu strašne, ali iz dečje perspektive tako izgledaju), igranje video igara pred spavanje ili buka u kući…

Sve to može poremetiti osećaj sigurnosti i mira koji je potreban za kvalitetan san. Neke situacije koje roditelji često ne prepoznaju kao problem mogu da budu i:

• Scena iz crtaća gde se neko izgubi ili bude u opasnosti, može kod trogodišnjaka izazvati osećaj anksioznosti koji će se javiti tek tokom noći.
• Igra u kojoj se puno viče, trči, skače i uzbuđenje raste pred spavanje, može fiziološki preopteretiti dete i učiniti ga ranjivijim, što se reflektuje kroz ružan san.
• Konverzacije među odraslima koje dete čuje u prolazu, na primer. o bolesti, nesrećama, ratu, često pokrenu nesvesnu brigu kod deteta koja kasnije „ispliva“ u snovima.

Kod ovakvih situacija važno je da dete pred spavanje ima osećaj da je sve mirno, razjašnjeno i poznato. Taj osećaj ne dolazi sam od sebe – mi kao odrasli ga stvaramo.

San i dnevna rutina

Jedan od najočiglednijih, ali često zanemarenih uzroka noćnih mora jeste loša rutina spavanja.

Kada dete ne ide u krevet u isto vreme, ako preskače popodnevni odmor, ili ide u krevet previše umorno, san postaje plitak i fragmentisan.

Dete koje uveče je uveče premoreno, zbog iscrpljenosti ima više šanse da uđe direktno u faze sna u kojima se javljaju noćne more.

Isto važi za decu koja uveče koriste ekrane – plavo svetlo stimuliše mozak i remeti prirodnu pripremu za spavanje. Evo kako rutina utiče na pojavu noćnih mora:

• Dete koje je gledalo crtani do 10 uveče, pa odmah otišlo na spavanje, može imati nemiran i sadržajan san.
• Deca koja ustaju rano, a kasno idu na spavanje, mogu imati povišenu telesnu uznemirenost noću, što takođe utiče na snove.
• Igranje do samog spavanja, kada ne postoji prostor za umirenje i relaksaciju, povećava nivo adrenalina u telu i otežava ulazak u dubok san.

Stabilna rutina spavanja, poznata atmosfera i osećaj sigurnosti u krevetu prvi su koraci u prevenciji noćnih mora.

Šta roditelj može da uradi kada se dete probudi iz noćne more?

Dečje noćne more ne prestaju onog trenutka kada dete otvori oči. Naprotiv, to je tek početak iskustva straha i nesigurnosti.

U tim trenucima roditeljska reakcija pravi razliku između toga da dete ostane uznemireno i zbunjeno ili da se postepeno, ali lako vrati u osećaj sigurnosti.

Prva reakcija – šta reći i kako se ponašati

Kada dete iz sna počne da plače, vrišti ili vas doziva, ono se ne „folira“. Tada je njegovo telo u režimu straha: srce ubrzano kuca, disanje je plitko, mišići su napeti. Možda vas neće odmah prepoznati, možda će biti zbunjeno… Najviše zbog toga, važno je da vi budete centar smirenosti. Evo šta zaista pomaže:

• Ne ulazite u sobu u panici. Ne postavljajte pitanja u brzini („Šta je bilo?!“), ne gasite svetlo naglo, ne podižite ton.
• Sednite pored njega, budite tiho prisutni. Nema potrebe za mnogo reči u prvih par sekundi. Nežno ga dodirnite, ako to inače voli, po leđima, ruci ili kosi.
• Recite jednostavno i jasno: „Tu sam. Sanjao/la si  nešto strašno. Ali sada si budan/budna. Ovde si i bezbedan/bezbedna si.“

Važno je da ne analizirate odmah san, ne postavljate mnogo pitanja, niti ga terate da vam ispriča šta je sanjalo.

Taj deo može doći kasnije, ako i kada dete poželi. U trenutku uznemirenosti, detetu je najvažnije da se oseti sigurno, pa ga ne pritiskajte i ne opterećujte pitanjima.

Deca najčešće gledaju u vas kao u ogledalo: ako vi izgledate kao da je sve u redu i smireni ste, veća je šansa da će se i ona smiriti.

Vaš mir ne znači da ignorišete detetov strah, već da mu dajete do znanja da mu verujere da strah postoji, ali ste tu da ga zajedno iznesete.

Fizičko okruženje i osećaj sigurnosti

Nakon što se dete smiri, obratite pažnju na prostor u kom spava. Mnoge sitnice koje odrasli ne registruju deci mogu stvoriti nelagodu.

Obratite pažnju na sledeće:

• Da li je u sobi neka senka koja menja oblik kada svetlo treperi, recimo igračka, stona lampa, posteljina?
• Da li postoji neki zvuk iz okoline koji može da uznemirava, kao što je frižider, klima ili buka sa ulice?
• Da li dete ima osećaj da može da vas dozove ako se opet uplaši?

U tom smislu, mali rituali mogu imati ogromnu vrednost:

• Dozvolite detetu da spava sa omiljenom plišanom igračkom, koja mu „čuva snove“. To nije bežanje u fantaziju, već stvaranje osećaja kontrole nad onim što ne razume u potpunosti.
• Neka pored kreveta stoji vaša majica ili marama – poznat miris može imati umirujući efekat, čak i kada vas ne vidi.
• Noćno svetlo sa blagim, toplim tonom može pomoći, ali samo ako dete to želi. Neka oseća da ima izbor.

Soba treba da bude poznata, topla, prevediva – sigurno mesto koje ne nosi iznenađenja. Ponekad je dovoljno da dete zna da može slobodno da vas pozove i da ćete doći smireni i bez pitanja – da zna da nije samo.

Da li noćne more mogu postati hronične?

Mogu, ali retko. Ako dete često ima noćne more – recimo, više od tri puta nedeljno, tokom nekoliko nedelja zaredom – važno je da obratite pažnju.

Ne znači da nešto ozbiljno nije u redu, ali može biti znak da se dete oseća preplavljeno ili nesigurno.

Ako se pored noćnih mora javljaju i druge promene – regresija (mokrenje u krevet, tepanje), anksioznost, povlačenje, onda je to signal da možda treba porazgovarati sa stručnjakom.

Kako pomoći detetu da se oseća sigurno pred spavanje?

Noćne more će, u nekom momentu, najverovatnije, proći same od sebe, ali to ne znači da vi kao roditelj treba da čekate i plašite se svake noći jer „ne možete ništa da uradite“. Možete, itekako

Rutina pred spavanje

To znači da svako veče izgleda slično – pranje zuba, pidžama, knjiga, pozdravljanje, gašenje svetla. Rutina ne mora da traje dugo. Ali treba da bude nežna, smirena, bez ekrana, bez preterane igre i stimulacije.

Važno je da telo otpusti stres nakupljen tokom dana i pripremi se za san.

Razgovor i emocionalna validacija

Nemojte ignorisati snove. Pitajte svoje dete sledećeg dana: „Sanjao si nešto noćas, jel’ se sećaš?“ Ako se seća – slušajte.

Ne ispravljajte ga, ne analizirajte, samo slušajte. Tako mu pokazujete da njegova osećanja imaju smisla i da mu verujete.

Ako dete ne želi da priča – ne forsirajte. Ali ga podsetite da uvek može da vam kaže šta ga muči.

Tu počinje osećaj sigurnosti koje dete gradi i njegov resurs za ceo život. Važno je da bude svesno da ne mora sve da drži u sebi.

Tehnike opuštanja i disanja

Za decu uzrasta 4 godine i stariju, možete uvesti jednostavne tehnike disanja. Na primer: „Udahnemo kao da mirišemo cveće, izdahnemo kao da duvamo balon“.

Ili „maženje“ tela – lagani dodiri preko ruku, leđa, uz nežne reči. Ovo nije „taktika za spavanje“, već vežbanje regulacije.

Dete uči da prepoznaje kako telo reaguje kada se uplaši i kako da se umiri. A uči to zajedno sa vama.

Kada potražiti stručnu pomoć?

Većina dece povremeno ima loš san, to je normalno i to je deo razvoja.

Ali ako noćne more postanu učestale, intenzivne i počnu da utiču na svakodnevno funkcionisanje, to je znak da detetu treba dodatna podrška stručnog lica.

Konkretno, obratite pažnju na sledeće:

• Dete duži period ne želi da ide na spavanje, iako je fizički umorno.
• Postaje uznemireno već pri pomisli na noć, pokušava da odloži spavanje na razne načine.
• Nakon noćne more, ima jake telesne reakcije – znojenje, drhtanje, ubrzan puls, gušenje.
• San se neprestano prekida, a dete danju izgleda iscrpljeno, razdražljivo je ili anksiozno.

U takvim situacijama, razgovor sa dečjim psihologom ili pedijatrom postaje neophodan.

To nije preterana reakcija, već odgovorno i savesno roditeljstvo.

Ne zato što nešto „nije u redu“ sa vašim detetom, već zato što želite da mu pružite alate da se nosi sa nečim što ga trentno preplavljuje.

I pritom – važno je da i vi znate razliku između noćne more i noćnog terora, jer se sa njima postupa drugačije.

Noćna mora i noćni teror – kakva je razlika?

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Mamina spavalica 🌙 (@mamina_spavalica)

Noćna mora je san – ružan, strašan, ali san koji dete pamti i o kojem može da govori. Najčešće se dešava u drugom delu noći i dete se budi svesno, traži vas, traži utehu. Može reći šta je sanjalo, kako se osećalo i želi da budete uz njega dok se smiruje.

Noćni teror, s druge strane, nije san koji dete „gleda“ i prepričava. To je reakcija tela iz dubokog sna, tokom koje dete može vrištati, sedeti uspravno, gledati „kroz vas“, ali bez svesti o okolini.

Ne reaguje na dodir, na reči i ujutru se ničega ne seća.

Pokušaj da ga probudite obično ga dodatno uznemiri. Zato je važno znati šta se tačno dešava,kako biste znali kako da postupite.

Dečji psiholog vam može pomoći da to razlikujete, ali i da pronađete rutine, jezik i tehnike koje vašem detetu odgovaraju.

Prođite kroz strah zajedno sa svojim detetom

Dečje noćne more nisu znak da ste vi nešto pogrešili. One su deo odrastanja i načina na koji dete obrađuje svet oko sebe.

Kada se dese, vi ste svom mališanu orijentir koji ga vraća u stvarnost i zato je ključno da ne reagujete iz panike, već da jasno pokažete da ste tu za njega.

Dete ne traži savršenog roditelja. Traži vas. Vašu ruku, vaš glas, vašu pažnju.

Zato sledeći put kada čujete to dozivanje iz sobe, udahnite, smirite se, ostavite pitanja za kasnije i uđite u sobu sa spremnim zagrljajem. Vaša prisutnost i nežnost su najjače oružje kojim dete tera sve svoje strahove.